HORDAŠENJE

O ovoj temi se nedovoljno razmatra među zaštitnicima životinja.


“Hordašenje” je zapravo manifestacija psihijatrijskog poremećaja koji je poznat kao “Diogenov sindrom”. Radi se o sakupljanju životinja do broja koji ugrožava njihovu dobrobit, a često i život. Takvi ljudi ih sabijaju u velikom broju na malom prostoru, bez dovoljno hrane i vode, u prljavštini i bez dovoljno nege, bez veterinarskog nadzora i lečenja. Ovo je zapravo posebna vrsta zlostavljanja životinja. Citiramo deo odličnog teksta sa jednog stranog sajta:

Zatvorenici “ljubavi” – žrtve hordašenja

“... najuznemirujući aspekt hordašenja: psihološko slepilo, njihova nesposobnost da vide realnost onoga šta rade i kako žive. Generalno, ‘hordaši’ nemaju nameru da budu svirepi iako su uslovi u kojima drže životinje ponekad čak i gori od toga kako svoje žrtve zlostavljaju najgore vrste zlostavljača.” — Carrie Allan

U razvijenim zemljama u kojima se više vodi računa o svemu, po nekad susedi kontaktiraju nadležne zbog zlostavljanja životinja, nekad su to socijalni radnici kada se stariji “hordaši” razbole. Retko sami “hordaši” potraže pomoć.

”Hordašenje” je sve češća pojava, koja je istovremeno i zlostavljanje životinja i vrsta socijalne patologije. Klasifikovana je kao psihijatrijsko oboljenje. U nekim zakonodavstvima podložna je gonjenu preko sudova.

Četiri kriterijuma opisuju hordašenje:

- držanje ogromnog broja životinja;
- nemogućnost obezbeđivanja osnovnih potreba u ishrani, veterinarskoj brizi, smeštaju i održavanju higijene;
- neprepoznavanje i nepriznavanje da se radi o zlostavljanju životinja; i
- “hordaš” ne može da se zaustavi u ponavljanju takvog ponašanja.

Mačke su najčešće žrtve hordašenja, ali to mogu biti i psi, ptice, kunići ili konji – praktično sve vrste životinja. Više od 70% hordaša su žene, mnoge od njih su starije, i recidiv je skoro pravilo.

Neki hordaši su sociološki indiferentni prema potrebama bilo ljudi ili životinja, vođeni potrebom da sakupljaju i kontrolišu životinje. Ponekad hordašica naziva svoju “kolekciju” azilom za životinje. Troškovi i nemogućnost brige o svim tim životinjama pogoršavaju situaciju ali hordašica poriče da je njen “azil” postao “kuća strave”. Hordašica potencira svoju “ljubav” prema životinjama i veruje da je njenim životinjama kod nje bolje nego bilo gde drugde. Često i sami hordaši žive u smeću, mokraći, izmetu i prljavštini, poput njihovih životinja.

“Hordašenje nema veze sa azilom, prihvatilištem ili skloništem za životinje, i ne sme se izjednačiti sa legitimnim nastojanjima da se pomogne životinjama. Ono ima veze sa ljudskom potrebom da gomila i kontroliše životinje, i ta potreba se nadređuje potrebi samih životinja.” - HARC

Posledice po životinje

Skoro bez izuzetka, životinje žive u prljavštini, prenaseljene, gladne, bolesne, prekrivene buvama i drugim parazitima, po sebi imaju nelečene rane, bez staranja o njima i nesocijalizovane, u užasnim uslovima. Neke od njih imaju nelečene rane od napada drugih životinja. Infekcije očiju i bolesti kože su posledice prenaseljenosti životinja. Životinje koje za celog svog mizernog života nisu očešljane, ošišane ili okupane, imaju oštećenja krzna i kože i kožna oboljenja. Životinje koje su zatvorene u kavezima često imaju povređene šape zbog stajanja na žici i u sopstvenim izlučevinama, sa nedovoljno kretanja, zbog čega su im prerasle kandže, deformisane noge i oslabeli mišići, i postoji opšta slabost. Ptice mogu imati oštećene noge i pera, kao posledica stresa. Neke životinje nisu ni jednom u takvom svom životu šetale ili trčale po travi ili zemlji.

Posledice po društvo

Razvijena društva u kojima se vodi računa o ovoj pojavi, kao i organizacije za zaštitu životinja, dobijaju odjednom veliki broj životinja koje treba zbrinuti. Nevakcinisane životinje su opasnost i po ostale životinje, i po ljude. Nesocijalizovane životinje su opasnost jer mogu da povrede druge životinje i ljude.

Kod nas, na žalost, uopšte ne postoji želja nadležnih da se pozabave ovim problemom, niti se primenjuju zakoni (Zakon o veterinarstvu, Zakon o dobrobiti životinja – koliko god falični bili), po kojima svaka opština na svojoj teritoriji MORA da ima azil za smeštaj životinja bez starateljstva. Ali najveći problem je nepostojanje ODGOVORNOSTI i SVESTI kod velikog broja pojedinaca, koji ne kastriraju pse i mačke i u ogromnom broju izbacuju odrasle životinje i njihovo neželjeno potomstvo. NEMOGUĆE je za sva postojeća udruženja i organizacije za zaštitu životinja da reše taj problem svojim nastojanjem i angažovanjem, dokle god se na ulice, šume i polja izbacuju nove horde neželjenih životinja...

U SAD je 1997. godine osnovana posebna organizacija koja se bavi problemom hordašenja, HARC (the Hoarding of Animals Research Consortium, Tufts University - Boston, Massachusetts). Imaju istraživače i volontere iz različitih oblasti: veterinare, socijalne radnike, policiju, advokate, psihijatre itd.

Više informacija možete naći na sajtu Advocacy for animals.

Činjenica je da će pravi ljubitelj životinja svojim ljubimcima pružiti sve što im je potrebno, a kod “hordašenja” to nije slučaj. Čak takvi ljudi nemaju ni svest o tome da životinje koje su prikupili i drže ih u uslovima koji im škode – pate!

Oni su ubeđeni da pomažu životinjama, dok one bukvalno umiru pred njihovim (zaslepljenim) očima. Često se pak radi o tome da hordašenje započinju iz namere da spasu napuštene životinje, da ih ne bi ubili šinteri ili pojedinci koji truju i iživljavaju se nad životinjama. Ovo pospešuje generalna situacija kod nas, gde ne postoje zvanični azili u svakoj opštini...

Na žalost, u pozadini nastojanja nekih ljudi za otvaranje i održavanje azila za životinje, krije se upravo takav psihijatrijski poremećaj. Daleko od toga da se svim ljudima koji imaju azile ili žele da ih otvore može pripisati ovakva dijagnoza – ali u takvim slučajevima treba da budemo oprezni i da ne donosimo brzopleti sud.

Pre svega, zaista odgovorne i zdrave osobe znaju svoja ograničenja. Znaju za koliko životinja mogu preuzeti odgovornost i koji je kapacitet prostora kojim raspolažu. Nije poenta u tome da se životinje zgomilaju na malom prostoru iz sažaljenja, jer je i to neodgovorno! Posledica takvog nastojanja je da će takvim ljudima ubrzo ponestati prostora i hrane za usvojene životinje, kao i novac za njihovo lečenje i intervencije, pa tako često možemo čuti apele za pomoć ovom ili onom azilu ili mini-zoo vrtu, u kome životinje umiru od gladi...

Takođe – i pored naše tuge i razočarenja – moramo biti svesni da ne možemo sve pse, mačke i druge životinje udomiti ili skloniti dok god ima ljudi koji ih i dalje izbacuju na ulice, u šume i na polja, gde one često stradaju od lovaca, otrovane, povređene ili stradaju kao žrtve sadista... a, na žalost, takvih ljudi je u Srbiji još uvek mnogo više nego zaštitnika životinja i prirode; mnogo ih je više nego svesnih ljudi koji uviđaju kakve su posledice ljudske destrukcije.

Osnovni načini delovanja su EDUKACIJA I DOSLEDNA PRIMENA ZAKONA, ali u Srbiji će, na žalost, proteći još mnogo vremena dok se nešto značajnije promeni, a ubrzana dešavanja u poslednje vreme ne idu u prilog poboljšanju situacije...

Ono što možemo da uradimo, to je po principu “Misli globalno – deluj lokalno”: na primer, osvestite SEBE i svoje ponašanje, kao i svoje prave motive. Pokušajte sami da shvatite da li spadate u osobe obolele od Diogenovog sindroma i utičite na vaše poznanike, prijatelje, kolege, rođake i sve ostale o potrebi humanijeg odnosa prema drugim živim bićima radi stvaranja boljeg sveta u kome živimo – jer sve što radimo, NAMA radimo! Sva živa bića su povezana i planeta Zemlja je neka vrsta živog entiteta, i sve loše što radimo, bilo kom živom biću - sve nam se vraća i pri tome uništava celu ovu divnu planetu...