Živimo u vremenu moderne tehnologije, ubrzanog načina života i opšteg otuđenja od prirode. Svakako da su mobilni telefoni i kompjuteri doneli neke prednosti u komunikaciji ali da li smo se zapitali koliko su nam odmogli u komunikaciji. Danas se deca više“druže“ sa mobilnim telefonom, kompjuterom, internetom nego sa decom, nego što borave u prirodi. Moramo priznati da to ima negativan uticaj na njihov psihofizički razvoj. U detinjstvu i razvojnom dobu kod dece vrlo je bitan kontakt sa prirodom a tu se svakako podrazumeva i kontakt sa životinjama.
U psihologiji postoji čak problem dete dakle povučeno, potišteno, agresivno ili pak hiperaktivno dete. Treba postaviti pitanje da li je to problem koji dete nosi u sebi ili su sredinski faktori porodica, škola, društvo učinili da se kod dece u razvojnom dobu javljaju ovi problemi. Po mišljenju nekih pedagoga više sredinski faktori imaju uticaja na psihofizički razvoj kod dece nego što to ima genetika. Ali kad već dođe do takvog problema šta učiniti? Ono što je osnovno dete odvojiti od agresivnih sadržaja koje nudi televizija i internet i uputiti ga na kontakt sa prirodom. Priroda je riznica lekova i lekovitih sredstava, samo joj se treba vratiti. Primećeno je da deca koja su u svom detinjstvu imala veći kontakt sa životinjama, da su kasnije u zrelom dobu smirenija i da imaju pozitivan stav prema životu. Životinje nesebično pružaju ljubav i to deca osećaju.
Primetili ste sigurno da dete sa već nepunih godinu dana, kada vidi kucu ili macu, pruža ručice i želi kontakt sa njima. Odrasli, mislimo na roditelje, tu prave grešku i plaše dete rečenicom: „Nemoj, uješće te, isprljaćeš se itd.“ Tako deca, pored tako dramatičnih rečenica dobijaju strah ili odbojnost prema životinjama. Tako rano ukorenjen strah prema životinjama ima negativan uticaj na psihu deteta. Tako dete, kada kasnija vidi životinje, plaši se ili postaje agresivno.
Još od ranog detinjstva treba negovati pozitivan stav prema životinjama i govoriti im da su životinje naši prijatelji, da su dobre, plemenite, pričati im kako životinje žive, gde žive, kako i one osećaju radost, tugu i kako imaju osećanja. Sa takvim osećanjem sigurnosti i pozitivnih sadržaja koje dete usvaja još u ranom detinjstvu, sidurno će se kasnuje pozitivno odraziti i na njihov psihički razvoj. Dete sa tako lepim sadržajima o životinjama i kontaktu sa njima stvara osećaj sigurnosti i bezbednosti i nema strah od plemenitih životinja. Za fizički razvoj dece, motoričkih sposobnosti, takodje je bitan kontakt sa životinjama. Životinje osećaju decu i druženje sa njima, igranje, bacanje loptice kucama, svakako utiče na harmoničan razvoj pokreta kod dece..
Dete u ranom detinjstvu, kroz igru sa životinjama brže se socijalizuju sa drugom decom i svakodnevno upućivanje dece na brigu o životinjama stvara i osećaj odgovornosti prema njima i uopšte prema prirodi. Kao što smo rekli od odraslih, vaspitača, učitelja, porodice i društvene zajednice, u mnogome zavisi kakav ća deca imati odnos prema životinjama. Zadatak društva je pre svega edukacuja odraslih, kako treba decu još u ranom detinjstvu i razvojnom dobu upućivati na pozitivan kontakt sa prirodom i životinjama. Na taj način stvara se temelj zdravog društva i lepih medjuljudskih odnosa, čiji je osnov razumevanje, plemenitost i odgovornost prema drugim živim bićima koja nas okružuju, a koja zaslužuju našu brigu, pažnju i ljubav.
