CNR kao metoda smanjivanja populacije preporučena je od strane Svetske zdravstvene organizacije i pokazala se kao izuzetno uspešna u zemljama Jugistočne Evrope (Rumunija, Bugarska) i Mediterana (Grčke), a primenjuje se sa velikim uspehom u zemljama Azije, poput Tajlanda, Indije, Balija, itd. Ovaj sistem se pokazao kao jedino rešenje problema, a ujedno je i najhumanije. Međutim, zbog dinamike populacije neophodno je da se 70% pasa u određenom geografskom području steriliše u roku od 6 meseci. Sa 75% sterilisanih jediniki, stopa rasta populacije postaje nula, nakon čega se broj pasa polako i prirodno smanjuje. Tako je Grčka sprovela kompleksnu studiju o broju pasa na ulicama pre i nakon primene CNR, pri čemu su svi psi obeleženi, vakcinasani, uslikani i ubačeni u sistem, iz čega se jasno videlo da se broj pasa po km2 nakon nekog vremena znatno smanjuje.
Sa druge strane, sistem poznat pod imenom no kill (strategija), koji podrazumeva smeštanje svih pasa u no kill azile, kao i očekivanje da će se na taj način problem rešiti, nisu realni. Mnogi no kill azili u svetu usled poteškoća sa kojima se suočavaju zbog velikog broja životinja i stalnog priliva novih zatvaraju se ili menjaju svoju politiku postajući kill azili. Ne može se očekivati da se životinje drže u humanim uslovima na neodređeno vreme. No kill azili tako postaju ideal koji je nemoguće ostvariti. Pre ili kasnije, psi u azilima će morati da se uspavljaju, pri čemu se navode brojni razlozi: preveliki izdaci za hranu i negu životinja u njima, stalni izvor zaraze i bolesti usled velikog broja životinja na jednom mestu (ako o psima brinu staratelji, ovakvih izdataka nema), pogoršavanje kvaliteta života životinja do tačke nemara, pritisci sa različitih strana i promena vlasti.
Obavezno kastriranje/sterilisanje vlasničkih pasa i mačaka takođe nije rešenje. Pod pretpostavkom da će za vlasnike koje ovo odbiju biti predviđeno novčano sankcionisanje, obavezno kastriranje/sterilisanje može samo da poveća rizik od bolesti, uključujući i zoonoze, jer će neki vlasnici u nastojanju da izbegnu sterilisanje svoje životinje, ali i kaznu, uskratiti joj veterinarsku negu (danas u Srbiji vlasnici izbegavaju čak da pse vakcinišu protiv besnila iako je to zakonska obaveza). U smislu kastracije/sterilizacije vlasničkih pasa, jedino rešenje koji je pokazalo dugoročnu efikasnost jeste dobrovoljna sterilizacija vlasničkih pasa, pa je tako potrebno stvoriti bezbedan, efikasan i dobrovoljan program kastracije/sterilizacije i učiniti ga dostupnim zajednici, sa programima i podsticajnim merama usmerenim ka segmentima stanovništva za koje se utvrdi da doprinose rastu broja napuštenih životinja.
Fokus treba da bude stavljen na načine kako poboljšati brigu o životinjama i stope udomljavanja pasa u našem društvu. Potrebno je da se kao zajednica oslobodimo pogrešne pretpostavke o potrebi smeštanja cele populacije pasa u azile. Umesto izgradnje no kill azila, treba izgraditi no kill društvo.
Oba ova sistema (CNR i No kill) preskaču UZROK pojave pasa na ulicama, a to je neodgovorno vlasništvo. Mnoge studije u svetu su pokazale da svega 20% vlasnika napušta svoje životinje, odnosno da važi pravilo 80/20: 80% problema napuštenih pasa dolazi od 20% stanovništva!
U pogledu Bora situacija je sledeća:
1. Nema infrastrukture, tj. azila!
2. S obzirom da mehanizmi za momentalno suzbijanje uzroka nisu uspostavljeni, sklanjanjem SVIH pasa u budući azil, vrlo brzo ulice bi popunili novi psi!
3. S toga se pokazuje neophodnim da se CNR apsolutno održi, ali da se sprovodi na dosledan način i ispunjavanjem propratnih uslova (obavezno vraćanje na staništa, podrška medija i edukacija) jer ekonomski on je održiv s obzirom da opština izdvaja novac samo za sterilizaciju, a ljubitelji snose sve druge troškove!
4. Kombinacija CNR-a i no kill azila bila bi idealno rešenje za rasterećenje ulica Bora.
Ovakav pristup problematici bi nesumnjivo uštedeo enormna sredstva gradu, ali on zahteva ozbiljan, kontinuiran, dosledan i temeljit rad. Stičemo utisak da za sve ove godine nije postojala volja da se neko uhvati u koštac sa tolikim poslom, već se radije pribegava radikalnim zahvatima, koji po pravilu promašuju cilj, a iz iskustva tvrdimo da uvek budu na štetu životinja.
Ovaj naš pristup treba posmatrati kroz prizmu našeg cilja da se problem reši što pre, ali i da njegove rezultate odmah osete kako građani tako i životinje.
Нема коментара:
Постави коментар